Železnička nesreća u Indoneziji: Zašto su stradale samo žene?

Železnička nesreća u Indoneziji odnela je 15 žrtava i svih 15 su žene. Ne radi se o nesvakidašnjoj slučajnosti, već o tragičnoj posledici jedne prakse: da se u mnogim zemljama žene voze u odvojenom prostoru, najčešće sa obrazloženjem da će tako biti zaštićene od uznemiravanja.

Sudar vozova koji se dogodio kod Džakarte u ponedeljak uveče, sem što je podsetio na lošu infrastrukturu indonežanskih železnica, vratio je fokus i na socijalni aspekt ovog slučaja. Nesreća se dogodila tako što je jedan voz stao zbog sudara sa automobilom, drugi morao da se zaustavi iza njega, a treći kasnije naleteo na poslednji vagon zaustavljene kompozicije. Pokazalo se da je udarac primio poslednji vagon, namenjen prevozu žena.

Iako evropskom pogledu na svet deluje daleko, istraživanje pokazuje da veliki deo čovečanstva – ako gledamo brojnost populacije možemo reći i većina – poznaje praksu odvojenog prevoza žena u javnom transportu.

Najčešće se kao motiv za uvođenje zasebnih autobusa, odvojenih vagona, pa i celih železničkih kompozicija navodi učestala pojava seksualnog uznemiravanja, naročito u vreme kada su u javnom saobraćaju najveće gužve. U nekim zemljama se takođe navodi potreba zaštite žena, ali se razdvajanju polova pristupa i zbog preovlađujeg moralnog ili kulturnog obrasca.

Da li je opet „ona izazivala“?

Mora se reći da ove mere, premda najavljene sa najboljim namerama, nailaze na različite ocene i reakcije. Tako Institut za politike saobraćaja i razvoja smatra da razdvajanje polova ne bi trebalo da bude uobičajena reakcija na nasilje u javnom prostoru. Svetska banka u jednoj analizi primećuje da se ovde odgovornost stavlja na žene, a ne na one kojih ih uznemiravaju i ugrožavaju.

Potrebu da organizacijom izdvojenog javnog prevoza štite fizičku i psihološku bezbednost žena pokazao je broj zemalja koji se može nazvati neočekivanim. Iznenađenjem se, na primer, može nazvati slučaj Japana, koji se prema svim anketama smatra zemljom najljubaznijih ljudi. Međutim, tokijski metro ima vagone izdvojene za žene (doduše i za mlađu decu i osobe sa invaliditetom), koji su posebno aktivni u vreme jutarnje gužve. Najveća japanska železnička kompanija to predstavlja kao meru protiv uznemiravanja žena, a tokijski metro na svom sajtu navodi da žene, osnovci i manja deca mogu da se voze sa osećajem sigurnosti.

Izdvojeni vagoni, pa i celi „ženski vozovi“ raširena su praksa u Indiji. Komentatori kažu da problem nastaje kada muškarci ne poštuju pravila razdvajanja, a inače se ne menja širi sistem bezbednosti u zemlji koja je, nažalost, poznata po tragičnom odnosu prema pravima i elementarnoj fizičkoj bezbednosti žene.

Indonezija je, sem specijalnih vagona, pokušala da uvede u saobraćaj i specijalne ženske vozove. Pokazalo se, međutim, da su redovne kompozicije bile preopterećene putnicima, a ženski vozovi prazni i ova praksa je ubrzo prekinuta.

Ženske patrole u Kairu

Istraživanja u Maleziji pokazala su da su putnice uglavnom svesne postojanja ženskih vagona i da ih doživljavaju kao meru zaštite, ali kao problem navode slabu kontrolu ulaska, nedostatak radnika obezbeđenja, nedovoljan kapacitet i nejasne oznake.

Metro u glavnom gradu Egipta Kairu još 1989. označio je izdvojene vagone za žene. Za to su imali više nego ozbiljan razlog: više od 80% žena požalilo se u istraživanju koje objavljuje UN Habitat, da su bile meta uznemiravanja, tokom dolaska na stanicu, dok čekaju prevoz, prilikom ukrcavanja, ili tokom same vožnje. Rojters je u jednom tekstu seksualno uznemiravanje u Kairu nazvao endemskom pojavom, zbog čega su u tamošnjem metrou uvedene specijalne policijske jedinice sastavljene isključivo od žene koje su patrolirale sa ciljem da spreče seksualno motivisano nasilje.

Takozvana „pink transport“ politika, nazvana tako zbog specifičnog obeležavanja prostora u javnom saobraćaju koji su izdvojeni za žene, primenjena je i u mnogoljudnom Meksiko Sitiju i u brazilskoj metropoli Sao Paolu.

Društva sa drugačijim položajem žene

Motiv za zasebne kabine ili delove metroa namenjene ženama u Ujedinjenim Arapskim Emiratima nešto su drugačiji. Dok se u prethodno navedenim zemljama najpre govori o nasilju muških prestupnika, ovde se govori o privatnosti žene tokom vožnje, mada je možda tačnije reći da se radi o kombinaciji komfora, bezbednosti i kulturne norme. Ovo pravilo je u Dubaiju formalizovano, a njegovo kršenje kažnjivo, što ga čini drugačijim od sredina u kojima se ostalo na nivou preporuke.

Gardijan je pisao kako su u Iranu posebni vagoni za žene u metrou, što je deo širih društvenih i verskih normi o položaju polova u društvu. Železnička kompanija na Filipinima je uvodeći vagone samo za žene jasno navela da to čini kako bi se „žene zaštitile od seksualnog uznemiravanja“.

U određenim gradovima, ili na određeno vreme slične mere za zaštitu žena primenjivane su i u Kini, Tajvanu, Južnoj Koreji, Bangladešu, Pakistanu, Nepalu, Saudijskoj Arabiji.... Kada bismo sabrali ukupne populacije ovih država, moglo bi se zaključiti da se većina planete suočava sa šokantnim odnosom prema ženama, a i da to rešava najblaže rečeno nedorečenim merama.

Lečimo posledicu, ne i uzrok

Kada se pogledaju ova brojna iskustva, nameću se i neki zaključci:

• Odvojeni prevoz žena je najčešće reakcija na direktno seksualno uznemiravanje. Izdvajanje se, nažalost, nekad završi tragično kao što je bio slučaj u prekjučerašnjoj nesreći u Indoneziji
• U nekim sredinama segregacija žena je deo šire društvene politike prema podeli polova
• Izdvojen prevoz zaista može da da utisak sigurnosti ženama, posebno tokom najvećih gužvi
• Izdvojeni prevoz ne popravlja suštinu! Ne utiče na položaj polova u društvu, ne kažnjava napasnike i rizikuje da ponovo na ženu prebaci odgovornost za napad koji je pretrpela